Mountain House Tara – isceljujuća energija prirode i društva

Magija ponovnog povezivanja (re-konekcije)

Ustali smo u ranu zoru i celo jutro se vozili na jugozapad u potpunoj tišini. Na samom početku, Đ. je pomenuo da će voziti pravo preko Šumadije u ono što je nazvao Podrinje i Raška, brdovita oblast koja se sastoji od vrhova obraslih šumom, ali nije rekao još mnogo toga. Postavio sam mu nekoliko pitanja o njegovom poreklu i o našem odredištu, ali on je učtivo odložio razgovor rekavši da želi da se koncentriše na vožnju. Na kraju sam potpuno prestao da pričam i umesto toga se usredsredio na okolinu. Pogledi sa brdovitih vrhova bili su zapanjujući. Oko podneva, kada smo stigli do poslednjeg grebena, stali smo na jednom vidikovcu da u autu pojedemo sendviče i zurimo u široku, šumovitu dolinu pred nama, prošaranu oranicama. S druge strane doline bila su uzvišenja, zelena od raznih biljaka kao i plavozelena reka Drina. Dok smo jeli, Đ. je rekao da ćemo par dana provesti na njegovom imanju u Kaluđerskim barama koje je nekada pripadalo njegovoj tetki. Objasnio mi je da je to odmaralište napravljeno uz rad sa prirodnim materijalima i energijama ali mi nije bilo sasvim jasno na šta je tačno mislio. Nakon tog kratkog objašnjenja krenuli smo i ponovo putovali u tišini. Sat kasnije stigli smo u Malu Reku i ušli na imanje kroz veliku kapiju sa gvozdenom rampom pa nastavili na severoistok staroasfaltnim prilazom. Ponovo sam postavio nekoliko pitanja o imanju ali, kao i ranije, Đ. nije prihvatio moje ispitivanje, jedino što mi je odmah rekao da obratim pažnju na pejzaž. Lepota imanja odmah me je ganula. Bili smo okruženi živopisnim šumovitim predelom sa pašnjacima i voćnjacima, a trava je delovala neobično zeleno i zdravo. Gusto je rasla čak i ispod ogromnih bukvi koje su se izdizale iz travnjaka i po tridesetak metara uvis. Nešto kod tih ogromnih stabala bilo je neverovatno privlačno, ali nisam mogao da dokučim šta. Manje od kilometra, put je skretao na istok i uz blago uzvišenje. Na vrhu brežuljka bila je jedna velika kuća, a za nju zalepljena druga manja i nedaleko pored njegova brvnara izgrađena od tesanih greda i sivog kamena. Izgledalo je kao da tu ima bar deset soba, a veliki natkriveni trem pružao se čitavim južnim zidom. Dvorište oko kuće krasilo je zelenilo, poneki četinar, breze i nekoliko mladih bukvi, leje lekovitih biljaka i stazica oivičenih zadivljujućim cvećem i papratima. Dok smo izlazili iz vozila, Đ. je na trenutak zastao i zagledao se u prizor. Iza kuće, na jugo-zapad, tlo se postepeno spuštalo, a potom zaravnjivalo u livade i šume. Venac plavičastoljubičastih vrhova Bosne i Hercegovine nazirao se u daljini iznad reke Drine.

Đ. je ušao unutra da se pobrine za sobe a meni je dobacio: „Zašto ti ne bi proveo neko vreme razgledajući okolinu? Dopašće ti se ovo mesto, bez šale!“ Dok je odlazio, okrenuo se i pogledao me. „Obavezno obiđi istraživačke vrtove oko hotela Beli Bor. Vidimo se na večeri.“

Đ. me je očigledno zbog nečega ostavio samog, ali nije me zanimalo zašto. Osećao sam se divno i potpuno opušteno. Nekoliko visokih stabala i krivudava staza ka jugu privukli su me, pa sam krenuo na tu stranu. Čim sam stigao do stabala, mogao sam da vidim da staza nastavlja kroz malu drvenu kapiju i niz nekoliko nizova kamenih stepenica do livade pune poljskog cveća. U daljini je bila neka vrsta voćnjaka, potočić i duboka šuma. Zastao sam na kapiji i nekoliko puta duboko udahnuo, diveći se lepoti ispod sebe.
„Zaista je divno, zar ne?“ začuo sam glas. Brzo sam se okrenuo. Žena u svojim kasnim tridesetim, s rancem na leđima, stajala je iza mene. „Zaista jeste“, rekao sam. „Nikada nisam video ništa slično.“ Na trenutak smo gledali u otvorena polja i biljke koje su se kaskadno spuštale u svojim terasastim lejama sa obe strane, a onda sam pitao. „Da li možda znaš gde su istraživački vrtovi?“ „Naravno“, rekla je. „Upravo sam krenula tamo. Pokazaću ti.“ Nakon što smo se predstavili jedno drugom, krenuli smo niza stepenište i na dobro utabanu stazu koja je išla ka jugu. Zvala se B. imala je kosu boje peska, zelene oči i mogli biste za nju reći da je devojka osim po njenom ozbiljnom držanju. Nekoliko minuta smo išli u tišini.
„Da li ti je ovo prva poseta imanju?“ pitala je.
„Da, jeste“, odgovorio sam. „Ne znam mnogo o ovom mestu.“
„Pa, ja sam ovde, s pauzama, skoro godinu dana i mogu da te uputim. Pre oko deset godina, ovo imanje je postalo popularno kao neka vrsta međunarodnog stecišta turista. Razne školske, sportske i druge male privatne organizacije ovde su održavale svoje ritrite.
A onda, pre nekoliko godina…“
Oklevala je na trenutak i pogledala me. „Da li si čuo za grupu energetskih izvora koji su pronađeni ovde na Tari?“
„Da, jesam“, rekao sam. „Čuo sam za dva lokaliteta.“ Želeo sam da joj ispričam koliko sam fasciniran tim otkrićem, ali sam se uzdržao pitajući se mogu li joj verovati.
„I pomislila sam da je to slučaj“, rekla je. „Izgledalo je kao da ovde upijaš energiju.“
Prelazili smo drvenim mostom preko potoka. „Koju energiju?“ pitao sam.
Stala je i naslonila se na ogradu mosta. „Znaš li išta o energiji trećeg izvora?“
„Ništa.“
„On nam otkriva novo poimanje fizičkog sveta. Kaže da ćemo mi, ljudi, naučiti da opažamo ono što je ranije bila nevidljiva vrsta energije. Imanje je postalo stecište prirodnjaka avanturista koji su se zanimali za proučavanje ovog fenomena i diskusije o njemu.“
„Znači, prirodnjaci smatraju da je ta energija stvarna?“ pitao sam.
Okrenula se i nastavila dalje preko mosta.
„Samo neki“, rekla je, „i zagrejali smo se za nju.“
„Znači, i ti si jedna od njih?“
„Ja predajem fiziku u jednoj školi.“
„Zašto se neki stručnjaci ne slažu s vama?“
Na trenutak je ćutala, kao da se zamislila. „Moraš prvo razumeti istoriju ovog i okolnih mesta“, rekla je, bacivši pogled na mene kao da me pita želim li da se udubljujem u tu temu. Klimnuo sam joj glavom da nastavi.
„Priseti se na trenutak otkrića drugog energetskog izvora kod mesta Kremna. Nakon otkrića tačnog mesta pada crnog meteorita pao je stari pogled na svet, ljudi su odjednom postali svesni da smo živeli u potpuno nepoznatom univerzumu. U pokušaju da se razume priroda ovog univerzuma, znali smo da nekako moramo razdvojiti činjenice od sujeverja. U tom smislu, stručnjaci su zauzeli poseban stav koji je poznat kao naučni skepticizam. On zahteva čvrst dokaz za bilo koju novu tvrdnju o funkcionisanju sveta. Pre nego što bismo poverovali u bilo šta, želeli smo dokaze koji su se mogli videti i opipati. Ideje koje nisu mogle biti dokazane na fizički način, sistematski su odbacivane. „Bog zna“, nastavila je, „da nam je taj stav dobro služio kod očiglednijih prirodnih fenomena, pri objašnjavanju objekata kao što su stene, tela i stabla, objekata koje svako može da opazi bez obzira na to koliko je skeptičan. Brzo smo izašli i imenovali svaki deo materijalnog sveta, pokušavajući da otkrijemo zašto je univerzum funkcionisao na način na koji je funkcionisao. Najzad smo zaključili da je sve što se dešava usklađeno sa nekim prirodnim zakonom, da svaki događaj ima direktan fizički i razumljiv uzrok.“

Znalački mi se nasmešila. „Vidite, naučnici su umnogome bili isti kao i drugi ljudi iz našeg vremena. Rešili smo, kao i svi ostali, da ovladamo ovim mestom u kojem smo se zatekli. Zamisao je bila da stvorimo razumljiv univerzum u kojem će svet delovati bezbedno i shvatljivo, a skeptički stav pomogao nam je da se usmerimo na konkretne probleme koji će našu egzistenciju učiniti bezbednijom…“
Od mosta smo nastavili krivudavom stazom kroz malu livadu i u prostor gušće pokriven drvećem.

„Tim stavom“, nastavila je, „nauka je sistematski iz sveta uklonila neizvesno i ezoterično. Zaključili smo, sledeći mehanicističku misao, da univerzum uvek funkcioniše na predvidljiv način, kao ogromna mašina, jer je dugo samo to moglo biti dokazano. Rekli smo da su događaji koji su se dešavali istovremeno sa drugim događajima, a nisu imali uzročni odnos, bili samo slučajnost. „A onda su se desila dva istraživanja koja su nam ponovo otvorila oči za misteriju u univerzumu. U proteklih nekoliko decenija mnogo je pisano o revoluciji u fizici, ali promena je zapravo potekla od dva krupna otkrića, otkrića kvantne mehanike i otkrića Alberta Ajnštajna. „Čitav Ajnštajnov životni rad trebalo je da pokaže da je ono što doživljavamo kao čvrstu materiju uglavnom prazan prostor kroz koji protiče obrazac energije. Tu spadamo i mi sami. Kvantna fizika je pokazala da se zapanjujući rezultati mogu videti kada se ti obrasci energije posmatraju u sve manjim količinama. Eksperimenti su otkrili da, kada se mali delovi te energije – ono što nazivamo elementarnim česticama – razlože i kada se posmatra kako oni funkcionišu, sam čin posmatranja menja rezultate – kao da na te elementarne čestice utiče ono što naučnik očekuje. To je tačno čak i kad čestice moraju da se pojave na mestima na koja nikako ne bi mogle da odu, sudeći po zakonima univerzuma kakvi su nam poznati: na dva mesta u isto vreme, vremenski unapred ili unazad i takve slične stvari.“
Ponovo je stala i okrenula se ka meni. „Drugim rečima, osnovna tvar univerzuma, ono što se nalazi u njegovoj srži, izgleda kao neka vrsta čiste energije koja se može oblikovati ljudskom namerom i očekivanjima tako da pobija naš stari mehanistički model univerzuma – kao da i naša sama očekivanja teraju našu energiju da utiče u svet i deluje na druge energetske sisteme. A upravo u to nas ovaj treći energetski izvor navodi da poverujemo.“
Odmahnula je glavnom. „Nažalost, većina naučnika ne shvata tu ideju ozbiljno. Radije bi ostali skeptični i čekali da vide možemo li da je dokažemo.“
„Hej, B. ovde smo!“, začuli smo slabašan glas koji je dozivao iz daljine. Oko pedeset metara desno kroz stabla, videli smo nekoga kako maše. B. me je pogledala. „Moram da porazgovaram nekoliko minuta sa tim momcima. Imam kod sebe mapu trećeg izvora, da li bi odabrao neko mesto i proučavao je dok ja nisam tu?“
„Naravno da bih“, rekao sam. Iz ranca je izvukla fasciklu, predala mi je i otišla. Uzeo sam fasciklu i osvrnuo se tražeći mesto na koje bih seo.
Šumsko tlo je bilo gusto obraslo niskim žbunovima i bilo je blago vlažno, ali dalje na istok, uzdizalo se u još jedan breg. Odlučio sam da krenem na tu stranu u potrazi za suvom zemljom.
Na vrhu uzvišenja ponovo sam se zaprepastio. To je bilo još jedno neverovatno lepo mesto. Kvrgavi hrastovi bili su jedan od drugog na oko pedeset metara, a njihove dugačke grane međusobno su se spajale stvarajući pravu kupolu. Po zemlji su razne samonikle lekovite biljke rasle oko pola metra u visinu… Odabrao sam jedno suvo mesto i seo. Mogao sam da namirišem vlažni miris lišća i mirise raznih cvetova.
Otvorio sam fasciklu i počeo od početka prevoda. Kratak uvod objasnio je da nam otkriće trećeg izvora donosi transformisano shvatanje fizičkog univerzuma. Njegove reči su jasno odražavale sažeto objašnjenje koje mi je opisala B. Negde pri kraju drugog milenijuma, predviđao je on, ljudska bića će ponovo otkriti etar – izvor energije koja čini osnovu svih stvari, uključujući i nas, i koja isijava iz njih.
Trenutak sam razmišljao o toj ideji, a onda pročitao nešto što me je zadivilo: rukopis je rekao da ljudska percepcija te energije počinje povećanom osetljivošću za lepotu. Dok sam razmišljao o tome, pažnju mi je privukao zvuk nečijeg hoda duž staze. Video sam B.u istom trenutku u kojem je ona pogledala ka bregu i zapazila me.

„Ovo mesto je sjajno!“, rekla je kada je došla do mene. „Jesi li već stigao do dela o percepciji lepote?“ „Da“, rekao sam. „Ali nisam siguran šta to znači.“
„Dalje u rukopisu to je objašnjeno detaljnije, ali ja ću ti reći ukratko. Percepcija lepote je neka vrsta merača koji svakom od nas govori koliko smo blizu stvarnoj percepciji energije. To je jasno jer kada jednom opaziš tu energiju, shvatiš da je ona u istom kontinuumu kao i lepota.“
„Zvučiš kao da je ti vidiš“, rekao sam.
Pogledala me je bez imalo skromnosti. „Da, vidim je, ali prvo što sam stekla bilo je dublje razumevanje lepote.“
„Ali, kako to radi? Zar lepota nije relativna stvar?“
Odmahnula je glavom. „Stvari koje opažamo kao lepe mogu se razlikovati, ali karakteristike koje pripisujemo lepim objektima slične su. Razmisli o tome. Kada te nešto zadivi kao lepo, ono ima veće upečatljivije i oblike veće oštrine i življe boje, zar ne? Ističe se. Sija. Čini se kao da se preliva duginim bojama u poređenju sa tupošću drugih objekata koji su manje privlačni.“
Klimnuo sam potvrdno.
„Pogledaj ovo imanje“, nastavila je. „Znam da si oduševljen njime jer svi jesmo. Ovo mesto čoveka obara s nogu. Čini se da su boje i oblici veličanstveni. Normalno, sledeći nivo percepcije jeste videti energetsko polje koje lebdi oko svega.“ Sigurno sam izgledao zaprepašćeno jer se nasmejala, a potom rekla veoma ozbiljno: „Možda bi trebalo da odemo u vrtove. Oni su manje od kilometar dalje na jugu. Mislim da će ti biti zanimljivi.“ Zahvalio sam joj se što je odvojila vreme da meni, potpunom strancu, objasni rukopis i provede me po ovom imanju.

„Kao što sam ranije rekla, staro skeptičko stanovište bilo je odlično dok su se istraživali vidljiviji i očigledniji fenomeni univerzuma, kao što su stabla ili sunčeva svetlost ili grmljavine. Međutim, postoji još jedna grupa uočljivih fenomena, suptilnija, koju ne možete proučavati – zapravo, ne možete čak znati ni da oni postoje osim ukoliko ne isključite ili ne obuzdate svoj skepticizam i potrudite se na svaki mogući način da ih opazite. Kada uspete, tada se možete vratiti strogom proučavanju.“
„Zanimljivo“, rekao sam.
Ispred nas se završavala šuma i mogao sam da vidim desetine obrađenih parcela, a na svakoj je rasla druga vrsta biljke. Činilo se da većinu čine vrste koje se koriste u ishrani: sve od lubenica do spanaća.
Na istočnoj ivici useva bila je široka pošljunčana staza koja je vodila sevemo, ka nečemu što je izgledalo kao javni put. Tri piramidalne drvene zgradice bile su raspoređene duž staze. Četiri ili pet ljudi radilo je u blizini svake.
„Vidim neke moje prijatelje“, rekla je B. i pokazala najbližu zgradu. „Hajdemo tamo. Volela bih da ih upoznaš.“
B. me je predstavila trojici muškaraca i jednoj ženi, a svi su učestvovali u istraživačkoj avanturi. Muškarci su kratko razgovarali sa mnom, a onda su se izvinili da bi nastavili svoj posao, dok je žena, biolog M. izgleda bila slobodna za priču.
Pogledao sam M. u oči. „Šta tačno istražujete ovde?“ pitao sam.
Ĉinilo se kao da ju je to pitanje zateklo nespremnu, ali nasmešila se i odgovorila. „Ne znam odakle da počnem“, rekla je. „Da li si upoznat sa mapom energetskih izvora?“
„Sa nekim njegovim delovima“, rekao sam. „Tek sam proučavao treći izvor.“
„Pa, zbog toga smo svi ovde. Hajde, pokazaću ti.“ Pokazala mi je da je pratim i krenuli smo oko brvnare do Đ. bašte s pasuljem, boranijom i tikvicama. Primetio sam da biljke izgledaju izuzetno zdravo, bez primetne štete od insekata ili uvenulog lišća. Rasle su iz nečega što je izgledalo kao kvalitetan humus, gotovo paperjasto zemljište, a sve biljke su bile pažljivo razmaknute tako da su im grane i listovi rasli blizu, ali nikada se nisu dodirivali.
Pokazala je najbližu biljku. „Trudimo se da ove biljke posmatramo kao potpune energetske sisteme i da mislimo na sve što im je potrebno za bujanje – zemljište, hranljive materije, vlagu, svetlost…
Otkrili smo da je ukupan ekosistem oko svake biljke zapravo jedan živi sistem, jedan organizam. A zdravlje svakog dela utiče na zdravlje celine.“
Oklevala je, a onda rekla. „Suština je u sledećem – kada počnemo da razmišljamo o energetskim odnosima svuda oko biljke, počinjemo da zapažamo zadivljujuće rezultate. Biljke iz naše bašte nisu bile naročito krupnije, ali sudeći po nutricionističkim kriterijumima, bile su moćnije.“
„Kako se to vidi?“
„Sadržale su više proteina, ugljenih hidrata, vitamina, minerala.“
Posmatrala me je sa očekivanjem. „Ali, to nije najzanimljivija stvar! Otkrili smo da su biljke kojima su ljudi posvećivali najviše pažnje bile još moćnije.“
„Kakve pažnje?“ pitao sam.
„Znaš“, rekla je, „petljanje oko zemljišta, svakodnevno obilaženje… takve stvari. Napravili smo eksperiment sa kontrolnom grupom biljaka: neke su dobijale posebnu pažnju, druge ne, i nalazi su potvrđeni. Staviše“, nastavila je, „proširili smo taj koncept tako što smo jednom istraživaču rekli ne samo da im posvećuje svakodnevnu pažnju, već i da ih mentalno moli da bolje rastu. Ta je osoba zapravo sedela s njima i usmeravala svu svoju pažnju i brigu na njihov rast.“
„Da li su bolje rasle?“
„Bile su znatno jače i brže su rasle.“
„To je neverovatno.“
„Da, jeste…“ Glas joj je odlutao dok je posmatrala jednog starijeg muškarca, naizgled šezdesetogodišnjaka, kako nam se približava. „Gospodin koji nam prilazi je mikronutricionista“, rekla je diskretno. „Prvi put je došao ovamo pre oko godinu dana i odmah je zatražio neplaćeno odsustvo sa posla. Zove se profesor H. i napisao je neke odlične studije.“
Kada je stigao, predstavili su me njemu. Bio je jake građe, imao je crnu kosu prošaranu sedom na slepoočnicama. Nakon malo M. ispitivanja, profesor je počeo da sumira svoje istraživanje. Rekao mi je da ga je najviše zanimalo funkcionisanje telesnih organa koje se merilo veoma osetljivim analizama krvi, naročito kakav je bio odnos između tih funkcija i kvaliteta hrane.
Po njemu, najzanimljiviji su bili rezultati izvesne studije koja je pokazala da su biljke bogate hranljivim materijama, poput onih uzgojenih na imanju, dramatično povećavale efikasnost tela, a to povećanje je premašivalo ono što bi se moglo očekivati od samih hranljivih materija, na osnovu naših shvatanja njihovog delovanja na ljudsku fiziologiju. Nešto svojstveno strukturi tih lokalnih biljaka imalo je uticaj koji se još nije mogao objasniti.
Pogledao sam M. a onda pitao: „Znači, usredsređivanje pažnje na te biljke davalo im je nešto što je zauzvrat podsticalo snagu ljudi koji su ih jeli? Da li se ta energija možda pominje u kremanskom rukopisu?“
M. je pogledala profesora. Uputio mi je poluosmeh. „Još ne znam“, rekao je.
Pitao sam ga za njegova buduća istraživanja i on je objasnio da želi da napravi kopiju bašte u svom gradu i pokrene neka dugotrajna istraživanja, da bi video da li će ljudi koji jedu te biljke imati više energije ili duže biti zdraviji. Dok je govorio, nisam mogao, a da povremeno ne bacim pogled ka M. Odjednom je izgledala neverovatno lepo. Njeno telo je delovalo dugo i vitko, čak i u njenim vrećastim farmerkama i majici. Oči i kosa su joj bili tamnosmeđi, a pramenovi su joj u uvojcima padali po ramenima. Osetio sam moćnu fizičku privlačnost. U istom trenutku kada sam postao svestan te privlačnosti, ona se okrenula, zagledala mi se pravo u oči i odmakla se od mene jedan korak.
„Moram da se nađem s nekim“, rekla je. „Možda ćemo se videti kasnije.“ Pozdravila se sa profesorom, koketno mi se nasmešila i otišla pokraj brvnare i niz stazu.
Nakon još nekoliko minuta razgovora s profesorom, poželeo sam mu svako dobro i krenuo nazad ka B. Ona je i dalje živo razgovarala sa jednim gostom, ali pratila me je pogledom dok sam išao.
Kada sam im prišao, čovek s kojim je bila nasmešio se, složio neke svoje beleške i ušao u kuću.
„Da li si nešto otkrio“, pitala je B.
„Da“, rekao sam pometeno, „zvuči kao da ovi ljudi rade neke zanimljive stvari.“
Gledao sam u zemlju kada je rekla: „Gde je otišla M.?“
Dok sam podizao pogled, mogao sam da primetim njen veseli izraz lica.
„Rekla je da mora da se nađe s nekim.“
„Jesi li je oterao?“ pitala je, sada se već smešeći.
Nasmejao sam se. „Izgleda da jesam. Ali ništa nisam rekao.“
„Nisi ni morao“, rekla je. „M je mogla da oseti promenu u tvom polju. Bila je prilično očigledna. Ja sam mogla da je vidim čak odavde…“
„Promenu u mom polju?“
„U energetskom polju oko tvog tela. Većina nas je naučila kako da je vidi, bar na određenoj svetlosti. Kada osoba ima seksualne misli, njeno energetsko polje se na neki način uskovitla i usmerava ka osobi koja je objekat pažnje.“
To mi je zvučalo potpuno fantastično, ali pre nego što sam stigao da prokomentarišem, omeli su nas gosti koji su izlazili iz glavne kuće.
„Vreme je za projekcije energije“, rekla je B. „Ovo će ti se dopasti.“
Pratili smo četvoricu mladih ljudi, očigledno studenata, do parcele pod kukuruzom. Kako smo se približavali, shvatio sam da tu parcelu čine dve manje kvadratne parcele, stranica oko tri metra. Kukuruz na jednoj bio je visok oko šezdeset centimetara. Na drugoj, biljke su bile niže od četrdeset. Četiri muškarca su ušla u parcelu sa višim kukuruzom i sela, svaki u jedan ugao parcele i okrenuti ka sredini. Na dati znak, svi su usmerili pogled na biljke. Kasno popodnevno sunce sijalo je iza mene, kupajući parcelu mekom svetlošću boje ćilibara, ali šume u daljini iza nje ostale su mračne. Parcela s kukuruzom i studenti bili su siluete naspram gotovo crne pozadine.
B. je stajala pored mene. „Ovo je savršeno“, rekla je. „Vidi! Možeš li to da vidiš?“
„Šta?“
„Projektuju svoju energiju na biljke.“
Pažljivo sam zurio u scenu, ali ništa nisam mogao da vidim.
„Ništa ne mogu da vidim“, rekao sam. „Onda čučni“, rekla je B, „i usredsredi se na prostor između ljudi i biljaka.“
Na trenutak sam pomislio da vidim treptaj svetlosti, ali zaključio sam da je to samo odblesak, ili da se moje oči poigravaju sa mnom. Pokušao sam još nekoliko puta da nešto vidim, a onda odustao.
„Ne mogu to“, rekao sam i ustao. B. me je potapšala po ramenu. „Ne brini. Prvi put je najteže.”
Obično je potrebno malo eksperimentisanja sa usredsređivanjem pogleda.“
Jedan od studenata koji su meditirali pogledao nas je stavljajući kažiprst na usne, pa smo se vratili ka glavnoj kući.
„Hoćeš li dugo biti ovde na imanju?“ pitala je B.
„Verovatno ne, samo nekoliko dana“, rekao sam. „Osoba s kojom sam traži poslednji i najjači energetski izvor.“
Delovala je iznenađeno. „Mislila sam da su već svi pronađeni. Mada… to ne bih mogla da znam. Bila sam toliko zaokupljena delom koji se odnosi na moj rad ovde da nisam mnogo u toku oko ostatka istraživanja.“
„Znaš“, rekla je B. „Dva dela dana su najbolja za posmatranje energetskih polja. Jedno je zalazak sunca. Drugo je izlazak. Ako želiš, naći ćemo se sutra u zoru i pokušaćemo ponovo.“
Posegnula je za fasciklom. „Tako“, nastavila je, „mogu da ti napravim kopiju ovog prevoda i možeš ga poneti sa sobom.“ Nekoliko sekundi sam razmišljao o tom predlogu, a onda zaključio da ne može da škodi. „Što da ne“, rekao sam. „Naravno, moram da proverim s mojim prijateljem da li imamo dovoljno vremena.“ Nasmešio sam joj se. „Zbog čega misliš da mogu naučiti da vidim to?“
„Recimo da imam osećaj.“
Dogovorili smo se da se nađemo na brdu iznad imanja u šest ujutro, a onda sam krenuo sam kilometar i po stazom do velike kuće. Sunce je potpuno nestalo, ali njegova svetlost i dalje je bojila sive oblake po horizontu narandžastim nijansama. Vazduh je bio prohladan, ali nije bilo vetra.
U glavnoj kući odmarališta, u trpezariji formirao se red. Bio sam gladan, pa sam krenuo ka vrhu reda da vidim kakva se hrana služi. Đ. i profesor H. su stajali blizu početka reda i opušteno razgovarali.
„Pa“, rekao je Đ, „kako je proteklo popodne?“
„Divno“, rekao sam.
„Ovo je H.“, dodao je Đ. „Da“, rekao sam, „već smo se upoznali.“
Profesor je klimnuo glavom.
Pomenuo sam moj ranojutarnji sastanak zakazan za sutradan. Đ nije imao primedbi jer je želeo da pronađe par lokalnih ljudi s kojima još nije razgovarao, pa nije predviđao polazak još koji dan.
Red se tada pomerio unapred i ljudi iza nas ponudili su mi da se pridružim prijateljima. Ušao sam u red pored profesora.
„Pa, šta mislite o onome što ovde radimo?“ pitao je H.
„Ne znam“, rekao sam. „Treba mi malo vremena da to upijem.
Čitava ideja o energetskim poljima mi je nova.“
„Njena realnost je nova svima“, rekao je, „ali zanimljivo je da je ta energija ono što je nauka oduvek tražila: neka zajednička stvar koja se nalazi iza sve materije. Naročito od Tesle i Ajnštajna, fizika je tražila ujedinjenu teoriju polja. Ne znam da li je ovo to ili ne, ali ovaj lokalni rukopis je bar podstakao neka zanimljiva istraživanja.“
„Šta je potrebno da bi nauka prihvatila ovu ideju?“ pitao sam.
„Način da se ona izmeri“, rekao je. „Postojanje ove energije zapravo nije nepoznato. Majstori karatea govorili su o pozadinskoj energiji “či” koja je odgovorna za njihove naizgled nemoguće veštine lomljenja cigala rukama i mogućnost da sede na jednom mestu ne pomerajući se dok četvorica muškaraca pokušavaju da ih preture. Svi smo videli sportiste koji prave spektakularne pokrete, uvijaju se i preturaju, prevrću u vazduhu kao da prkose gravitaciji. Sve je to rezultat ove skrivene energije kojoj svi imamo pristup.
„Naravno, ona ne može zaista biti prihvaćena sve dok više ljudi ne bude moglo da je vidi svojim očima.“
„Da li ste je vi ikada videli?“ pitao sam.
„Nešto sam video“, rekao je. „Zapravo sve zavisi od onoga što sam jeo.“
„Kako to?“
„Ovde ljudi koji lako vide ta energetska polja uglavnom jedu povrće. I uglavnom jedu one veoma moćne biljke koje su sami uzgajali.“ Pokazao je ka hotelu. „Toga ima i ovde ali, hvala nebesima, služe i ribu i piletinu za nas matore koji smo zavisni od mesa. Međutim, kada se nateram da jedem drugačiju hranu – da, mogu nešto da vidim.“
Pitao sam ga zašto nije promenio ishranu na duži period.
„Ne znam“, rekao je. „Stare navike teško umiru.“
Red se pomerio unapred i ja sam naručio samo povrće. Nas trojica smo seli za veći sto sa ostalim gostima i opušteno razgovarali jedan sat. Potom sam sa Đ. otišao do auta iz koga smo izvadili stvari.
„Jesi li video energetska polja?“ pitao sam. Nasmešio se i klimnuo glavom. „Moja soba je u prizemlju“, rekao je. „Tvoja je na spratu. Možeš da uzmeš svoj ključ ako misliš da ti treba.“
U sobi nije bilo tv niti interneta, ali sobarica koju sam video u hodniku rekla mi je da će neko pokucati na moja vrata tačno u pet ujutro.
Legao sam i razmišljao nekoliko minuta. Popodne je bilo dugo i ispunjeno i shvatao sam početnu Đ. tišinu. Želeo je da iskusim energiju sa trećeg izvora na sopstveni način.
Sledeće čega se sećam bilo je lupanje na vrata. Pogledao sam na sat: pet ujutro. Kada je sobarica ponovo pokucala, rekao sam „hvala“, dovoljno glasno da me ona čuje, a onda ustao i pogledao kroz mali prozor. Jedini znak jutra bio je bledi sjaj svetlosti na istoku.
Otišao sam niz hodnik i istuširao se, a onda se brzo obukao i sišao. Trpezarija je bila otvorena i iznenađujući broj gostiju vrzmao se po njoj. Pojeo sam samo voće i požurio napolje.
Pramenovi magle plovili su preko imanja i zadržavali se na udaljenim livadama. Ptice pevačice dozivale su se sa drveća. Dok sam se odmicao od kuće, sam vrh sunca probio je horizont na istoku. Boja je bila spektakularna. Nebo je bilo tamnoplavo iznad jarkonarandžastog horizonta. Stigao sam na brežuljak petnaest minuta ranije, pa sam seo i naslonio se na stablo velike bukve, fasciniran mrežom čvornovatih grana koje su izrastale iznad moje glave. Nakon nekoliko minuta, čuo sam da mi neko prilazi duž staze i pogledao sam na tu stranu, očekujući B. Umesto nje, video sam nekoga koga nisam poznavao, muškarca u četrdesetim. Sišao je sa staze i krenuo ka meni, ne primećujući me. Ugledao me je tek kada je bio tri metra od mene, što ga je iznenadilo, pa sam se i ja štrecnuo.
„O, zdravo“, rekao je sa jakim erskim akcentom. Nosio je džins i kaljače i izgledao kao da je u odličnoj kondiciji. Kosa mu je bila kovrdžava i proređena.
Klimnuo sam mu glavom.
„Izvini što sam ti prišao tako iznenada“, rekao je.
„Nema problema.“
Rekao mi je da se zove F, a ja sam mu rekao ko sam i da čekam prijateljicu.
„Sigurno ovde obavljaš neko istraživanje“, dodao sam.
„Ne baš“, odgovorio je. „ali kad god mogu, dovezem se ovamo da se malo odmorim. Volim da boravim ovde gde su šume toliko različite.“
Osvrnuo se. „Znaš li da su neka od ovih stabala stara skoro tristo godina? Ovo je zaista nedirnuta šuma, retka stvar. Sve je u savršenoj ravnoteži: velika stabla propuštaju sunčevu svetlost, pa raznovrsne biljke mogu da rastu ispod njih. I biljni svet u šumi je star, ali drugačije raste. Ovo je u osnovi prava džungla. Ovo je mnogo sličnije izgledu starih šuma u umerenoj zoni, na primer u Americi.“
„Nikada nisam video ništa slično ovome“, rekao sam.
„Znam“, rekao je. „Ostalo ih je samo nekoliko. Većinu onih za koje znam država je prodala za seču, kao da u ovakvoj šumi mogu da vide samo kubike drvne građe. Ogromna je sramota da neko pokuša da upropasti Nacionalni Park poput ovoga. Pogledaj svu ovu energiju…“
„Možeš li ti da vidiš pravu energiju Tare na ovoj 3D slici?“ pitao sam.
Pogledao me je pažljivo, kao da razmišlja da li treba da mi objašnjava.
„Da, mogu, samo je potrebno pravilno fokusirati pogled“, rekao je najzad.
„Pa, ja nisam mogao“, rekao sam. „Pokušao sam juče kada su meditirali sa biljkama u vrtu.“
„O, ni ja nisam mogao da vidim tako velika energetska polja na početku“,
rekao je. „Morao sam da počnem gledajući u prste.“
„Kako to?“
„Hajdemo ovamo“, rekao je i pokazao mesto na kojem je drveće bilo razmaknuto, pa se moglo videti plavo nebo. „Pokazaću ti.“
Kada smo stigli, rekao je: „Zavali se unazad i spoji vrhove svojih kažiprsta. Neka plavo nebo bude u pozadini. Sad razdvoj vrhove prstiju dva-tri centimetra i posmatraj prostor tačno između njih.
Šta vidiš?“
„Prašinu na mojoj ruci.“
„Zanemari to“, rekao je. „Zamuti malo pogled i primakni vrhove prstiju, pa ih ponovo razdvoji.“
Dok je govorio, pomerao sam prste, ne znajući kako to da zamutim pogled. Najzad sam usredsredio pogled otprilike na prostor između prstiju. Oba vrha prstiju bila su blago zamućena, a kada se to desilo, video sam nešto nalik na pramenove dima koji se pružaju između prstiju.
„Blagi bože“, rekao sam i objasnio šta sam video.
„To je to! To je to!“ rekao je. „Sad se malo igraj time.“
Spojio sam ostale prste, potom dlanove i podlaktice. Uvek bih video pramenove energije između delova tela. Spustio sam ruke i pogledao ga.
„Hoćeš da vidiš moju auru?“ pitao je. Ustao je i odmakao se metar, namestivši se tako da nebo bude tačno iza njegove glave i trupa. Pokušavao sam nekoliko minuta, ali koncentraciju mi je narušio šum koji je dopirao iza nas. Okrenuo sam se i ugledao B.
F. je zakoračio unapred i široko se nasmešio. „Da li je ovo osoba koju si čekao?“
Dok je prilazila, i B. se smešila. „Hej, tebe znam“, rekla je pokazujući na F.
Toplo su se zagrlili, a onda me je B. pogledala i rekla: „Izvini što kasnim. Moj mentalni alarm se iz nekog razloga nije oglasio. Ipak, mogu da pretpostavim zašto se to dogodilo. Dalo je vama dvojici šansu da razgovarate. Šta ste radili?“
„Upravo je naučio kako da vidi polje između svojih prstiju“, rekao je F.
B. me je pogledala. „Prošle godine smo F. i ja na ovom istom mestu učili isto to.“ Bacila je pogled ka F. „Hajde da spojimo leđa. Možda može da vidi energiju između nas.“
Stali su leđa uz leđa ispred mene. Predložio sam im da mi se približe i oni su mi se primicali sve dok od mene nisu bili udaljeni nešto više od metar. Bili su siluete naspram neba koje je u tom pravcu i dalje bilo tamnoplavo. Na moje iznenađenje, prostor između njih izgledao je svetlije. Bio je žut, ili žućkastoružičast.
„Vidi je“, rekao je F, čitajući moj izraz lica. B. se okrenula i uzela F. za ruku, a onda su se polako odmicali od mene dok nisu bili udaljeni oko tri metra. Njihov gornji deo tela okruživalo je svetloružičasto energetsko polje.
„U redu“, rekla je B. ozbiljno. Prišla je i čučnula pored mene.
„Gledaj sad okolinu, njenu lepotu.“
Zadivili su me oblici koji su me okruživali. Ĉinilo se kao da mogu da se usredsredim na svako masivno stablo u celini, ne samo na jedan deo, već na ceo oblik odjednom. Odmah sam uočio jedinstvene oblike i konfiguracije grana koje je imalo svako drvo. Gledao sam ih jedan za drugim, okrećući se oko sebe. Dok sam to radio, kao da je jačala pojava bukvi, kao da ih vidim prvi put, ili bar kao da ih prvi put u potpunosti sagledavam. Odjednom mi je pažnju privuklo samoniklo bilje ispod velikih stabala. Ponovo sam posmatrao jedinstveni oblik koji je prikazivala svaka biljka. Primetio sam i način na koji su sve vrste biljaka rasle zajedno sa drugim biljkama, kao u malim zajednicama. Na primer, visoke biljke često su bile okružene manjima koji plutali među još manjim biljkama sličnim papratima. Kada sam pogledao ta malena okruženja, ponovo sam uočio jedinstvenost njihovih kontura i pojava.
Manje od tri metra dalje, pogled mi je privukla posebna zelena biljka. Često sam tu vrstu držao kao kućnu biljku – bila je to neka vrsta biljke Adam. Njeno tamnozeleno lišće bilo je prečnika oko metar ili više. Oblik te biljke delovao mi je naročito zdravo i puno života.
„Da, usredsredi se na nju, ali opušteno“, rekla je B.
Dok sam to radio, igrao sam se fokusirajući pogled. U jednom trenutku pokušao sam da izoštrim pogled na prostor petnaest centimetara, u jednu stranu fizičkih delova biljke. Letimično sam počeo da uočavam svetlost, a onda, samo jednim određivanjem tačke posmatranja, mogao sam da vidim mehur bele svetlosti koji je okruživao biljku.
„Sada vidim nešto“, rekao sam.
„Pogledaj malo unaokolo“, rekla je B.
Zaprepašćeno sam zakoračio unazad. Oko svake biljke koju sam mogao da vidim nalazilo se polje beličaste svetlosti, vidljivo, ali opet potpuno providno, tako da nije nimalo zaklanjalo boje niti oblik biljke. Shvatio sam da je ono što vidim produžetak jedinstvene lepote svake biljke. Činilo se kao da sam prvo video biljke, potom njihovu jedinstvenost i pojavu, a zatim, kao da se nešto pojačalo u čistoj lepoti njihovog fizičkog izraza i tada sam video energetska polja.
„Hajde, probaj da vidiš ovo“, rekla je B. Sela je ispred mene i okrenula se ka Adamu. Pramen beličaste svetlosti koja je okruživala njeno telo buknuo je i okružio ga. Prečnik energetskog polja biljke se, zauzvrat, proširio za oko metar.
„Neverovatno!“ uzviknuo sam, zbog čega se dvoje prijatelja nasmejalo. Ubrzo sam se i sam smejao, svestan osobenosti onoga što se dešavalo, ali ne osećajući nikakvu nelagodnost jer sam video, sasvim lako, fenomene u koje sam nekoliko minuta ranije sumnjao.
Shvatio sam da percepcija polja ne pokreće nadrealan osećaj, već čini da stvari oko mene deluju čvršće i stvarnije nego ranije. U isto vreme, sve oko mene delovalo je drugačije. Jedina stvar s kojom sam mogao da uporedim to iskustvo bio bi film u kojem su boje šume namerno prezasićene da bi ona delovala mistično i začarano. Biljke, listovi, sada i nebo, isticali su se pojavom i blagim svetlucanjem koji su nagoveštavali život, a možda i svest, izvan naših uobičajenih pretpostavki. Nakon što sam ovo video, nije bilo šanse da bilo koju šumu ponovo uzmem zdravo za gotovo.
Pogledao sam u F. „Sedi i pošalji svoju energiju na Adama“, rekao sam. „Voleo bih da ih uporedim.“ F. je delovao zbunjeno. „ Ja ne mogu“, rekao je. „Ne znam zašto.“
Pogledao sam B.
„Neki ljudi mogu, a neki ne“, rekla je. „Još ne znamo zašto.
M. mora da proverava sve svoje učenike da vidi koji to mogu da urade. Par psihologa pokušava da poveže tu sposobnost sa osobinama ličnosti, ali zasada niko ne zna…“
„Hajde da ja probam“, rekao sam.
„U redu, samo napred“, odgovorila je B.
Ponovo sam seo i okrenuo se ka biljci. B. i F. su stajali pod pravim uglom u odnosu na mene.
„Dobro, kako da počnem?“
„Samo usredsredi pažnju na biljku, kao da hoćeš da je naduvaš svojom energijom“, rekla je B.
Pogledao sam biljku i zamislio kako se energija nadima u njoj, a onda sam, nakon nekoliko minuta, pogledao njih dvoje.
„Žalim slučaj“, rekla je B. „očigledno nisi jedan od odabranih.“
Tobože sam se namrštio na F.
Glasovi ljudi sa staze ispod nas prekinuli su naš razgovor. Kroz stabla smo mogli da vidimo grupu muškaraca koji prolaze i nešto razgovaraju.
„Ko su ti ljudi?“ pitao je F. pogledavši B.
„Ne znam“, rekla je. „Neki koje možda uznemirava ono što radimo, pretpostavljam.“
Pogledao sam šumu oko nas. Sve je ponovo izgledalo sasvim obično.
„Hej, više ne mogu da vidim energetska polja!“
„Neke stvari ubijaju entuzijazam, zar ne?“ rekla je B.
F. se nasmešio i potapšao me po ramenu. „Sada to možeš da radiš kad god hoćeš. Kao vožnja bicikla. Samo treba da vidiš lepotu i nastaviš dalje.“
Iznenada sam se setio da proverim koliko je sati. Sunce je bilo mnogo više na nebu, a jutarnji povetarac ljuljao je stabla. Na mom satu je bilo 8:09.
„Mislim da je bolje da se vratim“, rekao sam.
B. i F. su mi se pridružili. Dok smo hodali, osvrnuo sam se ka pošumljenom brdu. „Ovo je prelepo mesto“, rekao sam. „Šteta što nema više ovakvih mesta u Evropi.“
„Kada vidiš energetska polja u drugim oblastima“, rekao je F, „shvatiš koliko je ova šuma na Tari dinamična i posebna. Pogledaj ove ogromne bukve i hrastove koliko su moćni. Sečena šuma, naročito ona u kojoj su listopadna stabla posečena da bi se uzgajali borovi zbog zarade, ima veoma slabo energetsko polje. A grad, osim ljudi, ima potpuno različitu vrstu energije.“
Pokušao sam da se usredsredim na biljke duž staze, ali hodanje mi je ometalo koncentraciju.
„Sigurni ste da ću ponovo videti ta polja?“ pitao sam.
„Svakako“, odgovorila je B. „Nikada nisam čula da neko nije uspeo da ponovi to iskustvo nakon početnog uspeha. Jednom nam je došao oftalmolog i baš se uzbudio kada je naučio da vidi ta polja. Ispostavilo se da je radio sa izvesnim poremećajima vida, uključujući oblike daltonizma, i zaključio je da neki ljudi imaju ono što je nazvao “lenjim receptorima” u očima. Učio je ljude kako da vide boje koje nikada pre nisu videli. Po njemu je primećivanje energetskih polja isto to – buđenje drugih uspavanih receptora, a to je nešto što teoretski, svi mogu da urade.“
„Voleo bih da živim blizu mesta poput ovog“, rekao sam.
„To bismo svi voleli“, odgovorio je F, a onda pored mene pogledao B. „Da li je profa H. još ovde?“
„Da“, rekla je B. „Ne može on da ode.“
F. me je pogledao. „E, to je tip koji obavlja neka zanimljiva istraživanja o tome šta ova energija može da učini za čoveka.“
„Da“, rekao sam. „Juče sam razgovarao s njim.“
„Prošli put kada sam bio ovde“, nastavio je F, „ispričao mi je o studiji koju želi da sprovede i u kojoj bi posmatrao fizički uticaj prostog boravka u blizini izvesnih okruženja sa jakom energijom, kao što je ova šuma oko imanja. Koristio bi ista merenja efikasnosti i učinka organa da bi video dejstvo.“
„Pa, ja već znam kakvo je dejstvo“, rekla je B. „Kad god se dovezem na ovo imanje, počnem bolje da se osećam. Sve je pojačano. Čini se da sam jača, bistrije razmišljam, a i brže. A uvid koji imam u sve ovo i njegov odnos sa mojim radom u oblasti fizike zadivljujući je.“
„Na čemu radiš?“ pitao sam.
„Sećaš se da sam ti pričala o zbunjujućim eksperimentima u fizici čestica, tokom kojih su se delići atoma pojavljivali gde god da su naučnici očekivali da se oni pojave?“
„Da.“
„Pa, pokušala sam tu ideju da objasnim pomoću nekih mojih eksperimenata. Ne da rešim probleme naučnika koji se bave subatomskim česticama, već da istražim pitanja o kojima sam ti ranije pričala. Do koje mere fizički univerzum kao celina – pošto je sačinjen od iste osnovne, gradivne energije – reaguje na naša očekivanja? Do koje mere naša očekivanja kreiraju sve stvari koje nam se dešavaju?“
„Podudarnosti, misliš?“ „Sinhroniciteti?”
„Da, pomisli na događaje u tvom životu. Stara Njutnova ideja je bila da se sve dešava slučajno, da osoba može donositi dobre odluke i biti spremna, ali da svaki novi događaj ima sopstveni uzročno-posledični niz nezavisan od naših stavova.” „Nakon nedavnih otkrića modeme fizike, možemo sa pravom pitati da li je univerzum dinamičniji od toga. Možda univerzum ima mehaničku osnovnu operaciju, ali istovremeno suptilno reaguje na mentalnu energiju koju mi projektujemo na njega. Mislim, zašto da ne? Ako možemo učiniti da biljke rastu brže, možda možemo učiniti i da se izvesni događaji dešavaju brže ili sporije, zavisno od toga šta mislimo.“
„Da li kremanski rukopis govori nešto o tome?“
B. mi se nasmešila. „Naravno, otud nam ove ideje.“
Počela je da pretura po svom rancu dok smo hodali i najzad izvukla fasciklu.
„Evo tvoje kopije.“, rekla je.
Bacio sam pogled na nju i smestio je u džep. Prelazili smo drveni mostić i ja sam na trenutak oklevao, posmatrajući boje i oblike biljaka oko sebe. Promenio sam fokus i odmah video energetska polja oko svega što sam mogao videti. I B. i F. su imali široka polja koja su izgledala kao da su nijansirana žutozelenom, mada je B. polje povremeno bleskalo rozikastom bojom…
Dok smo prilazili odmaralištu na imanju, mogao sam da vidim Đ. kraj auta. Vrata vozila su bila otvorena, a oprema je bila raspoređena po haubi. Odmah me je ugledao i pokazao mi da dođem.
„Pa, izgleda da uskoro polazimo“, rekao sam.
„Drago mi je da smo se upoznali“, rekla je B, pruživši mi ruku. F. je gledao ka autu…
“Takođe, veoma mi je drago što lično poznaješ vlasnika ovog imanja jer je on deo prve grupe koja je ohrabrivala ovdašnje istraživanje fenomena energetskih polja Tare.“
“Znao sam da nećeš uspeti da odoliš ovom mestu.“
„Bez sumnje“, rekao sam.
B. je ubacila primedbu da i ona mora da ide i da mogu da kontaktiram s njom preko odmarališta. Zadržao sam ih još nekoliko minuta, zahvaljujući se za lekcije.
B. izraz lica je postao ozbiljan. „Kada vidiš energiju – stekneš taj novi način poimanja fizičkog sveta – to preraste u neku vrstu zaraze. Mi je ne razumemo, ali kada se osoba druži sa drugima koji vide tu energiju, obično i ona počne da je vidi. Znači, idi i pokaži je još nekome!“
Klimnuo sam glavom, a onda požurio ka autu. Đ. me je dočekao sa osmehom.
„Već si skoro spreman?“ pitao sam.
„Skoro“, rekao je. „Kako ti je protekao današnji dan?“
„Zanimljivo“, rekao sam. „Imam mnogo toga da ti ispričam.“
„Zasad to odloži“, rekao je. „Trebali bi da krenemo. Idi po svoje stvari.“
Otišao sam u njegovu brvnaru i pokupio par stvari koje sam ostavio u sobi.
Đ. mi je ranije rekao da nam boravak neće biti naplaćen, pa sam sišao do trpezarije ostavio ključ i otišao do auta. Đ. je bio zagnjuren pod haubu, nešto je proveravao, a onda je zalupio dok sam mu prilazio.
„Dobro“, rekao je. „Idemo.“
Odvezli smo se sa parkirališta, a zatim niz prilaz ka glavnom putu. Nekoliko automobila odlazilo je u isto vreme i on je nastavio: „Vidiš, u mom odmaralištu obično boravi po nekoliko grupa istovremeno. Samo mali broj njih ima neke veze sa proučavanjem fenomena energetskih izvora planine Tare. Ostale grupe turista se bave sopstvenim disciplinama i dolaze ovamo zbog lepote prirode, da se malo odmore, prošetaju i fotografišu…
Provezli smo se kroz kapiju i krenuli na severoistok. Kilometar i po kasnije, krenuli smo drugim putem koji je išao pravo na istok ka planinskom vencu u daljini.
„Proći ćemo tačno pored velikih vrtova“, rekao je Đ. nakon nekog vremena.
Ispred sam video parcele i prvu drvenu zgradu. Dok smo se vozili pred nje, vrata su se otvorila i ugledao sam osobu koja je izlazila. Bila je to M. Nasmešila se i okrenula ka meni dok smo prolazili, i dugo smo gledali jedno ka drugom.
„Ko je to bio?“ pitao je Đ.
„Žena koju sam juče upoznao“, odgovorio sam.
Klimnuo je glavom, a onda promenio temu. „Da li si pogledao mapu trećeg izvora?“
„Dobio sam svoju kopiju.“
Đ. nije odgovorio, naizgled izgubljen u svojim mislima, pa sam izvukao rukopis i pronašao gde sam stao. Od tog mesta, treći energetski izvor nam je davao uvid i podrobnije objašnjavao prirodu lepote, opisujući percepciju lepote kao percepciju kroz koju će ljudi na kraju naučiti da posmatraju energetska polja. Kada se to desi, govorio je, naše razumevanje fizičkog univerzuma moglo bi se brzo transformisati.
Na primer, mogli bismo početi da jedemo više hrane koja je još uvek živa od te energije, i postali bismo svesni izvesnih mesta koja zrače većom energijom nego druga mesta, a najveće zračenje potiče iz starih, prirodnih okruženja, naročito dubokih šuma. Bližio sam se poslednjim stranama, kada je Đ. iznenada progovorio.
„Ispričaj mi šta ti se desilo u vrtovima“, rekao je.
Što sam bolje mogao, detaljno sam mu opisao događaje iz prethodna dva dana, uključujući ljude koje sam upoznao. Kada sam mu ispričao o susretu sa M, pogledao me je i nasmešio se.
„Koliko si s tim ljudima pričao o drugim uvidima i odnosu tih uvida sa onim što oni rade u vrtovima?“ pitao je.
„Nisam ih uopšte pomenuo“, odgovorio sam. „Prvo im nisam verovao, a kasnije sam shvatio da znaju više nego ja.“
„Mislim da si mogao da im daš neke bitne informacije da si bio savršeno iskren prema njima.“
„Kakve informacije?“
Pogledao me je toplo. „Samo ti to znaš.“
Ostao sam bez reči, pa sam pogledao napolje ka pejzažu. Teren je postajao sve brdovitiji i stenovitiji. Velike sive stene izvijale su se iznad puta.
„Šta misliš o tome što si ponovo video M. dok smo prolazili pored vrtova?“ pitao je Đ.
Hteo sam da kažem „puka slučajnost“, ali umesto toga sam rekao:
„Ne znam. Šta ti misliš?“
„Ne mislim da se išta dešava slučajno. Meni to znači da vas dvoje imate neki nezavršen posao, nešto što je trebalo da kažete jedno drugom, ali niste.“
Ta ideja me je zainteresovala, ali me je istovremeno i uznemirila. Čitavog života su me optuživali da sam preterano rezervisan, da postavljam pitanja, ali ne iskazujem mišljenja niti se čvrsto držim nekog stava. Pitao sam se zašto se to ponovo dešava?
Primetio sam i da počinjem drugačije da se osećam. Na imanju sam se osećao avanturistički i sposobno, a sada sam osećao ono što bi se samo moglo nazvati rastućom depresijom pomešanom sa zebnjom.
„Zbog tebe sam sad depresivan“, rekao sam.
Nasmejao se glasno, a onda odgovorio: „Nisi zbog mene. Tako na sve goste utiče napuštanje mog imanja. Energija tog mesta podiže čoveka kao da je zmaj. Zašto misliš da su svi oni stranci počeli tamo da dolaze pre toliko godina? Nemaju pojma zašto im se tamo toliko dopada.“ Okrenuo se i pogledao me pravo u oči. „Ali mi znamo, zar ne?“
Pogledao je na put, a potom ponovo u mene, brižnog izraza lica.
„Moraš da pojačaš sopstvenu energiju kada napuštaš ovakvo mesto.“
Samo sam ga gledao, zbunjen, a on mi se utešno nasmešio. Nakon toga smo, oko kilometar i po, obojica ćutali dok on nije rekao:
„Ispričaj mi šta se još dešavalo u hotelskim vrtovima.“
Nastavio sam priču. Kada sam opisao kako sam zaista video energetska polja, pogledao me je zadivljeno, ali ništa nije rekao.
„Možeš li ti da vidiš ta polja?“ pitao sam.
Bacio je pogled ka meni. „Da“, rekao je. „Nastavi.“
Pričao sam bez prekidanja sve dok nisam stigao do dinamike njihovih energetskih polja tokom jedne kraće svađe: “Činilo mi se kao da njihova energetska polja postaju gušća i na neki način se komešaju, kao da ih pomera neka unutrašnja vibracija. Dok je razgovor napredovao, njihova polja su počela da se mešaju. Kada bi jedno od njih pobilo tvrdnju onog drugog, njegovo polje bi napravilo pokret kao da isisava polje onog drugog nekim vakuumom. Kada bi ovo drugo dalo svoj odgovor, energija bi se vratila u njegovom pravcu. U smislu dinamike energetskih polja, činilo se da dobijanje u raspravi znači zarobljavanje i pripajanje dela protivnikovog polja…”
„Šta su ti B. i F. rekli o tome?“ pitao je.
„Ništa“, rekao sam. „Činilo se kao da nemaju referentni sistem za to.“
„Mislim da i nemaju“, rekao je Đ. „Toliko su fascinirani tim trećim izvorom da još nisu krenuli da traže dalje. Način na koji se ljudi bore za energiju razrešava četvrti izvor.“
„Borba za energiju? A koliko ovde, uopšte, ima tih izvora?“ pitao sam.
Nasmešio i glavom pokazao na mapu koji sam držao u ruci:

“Vreme će pokazati, ali meštani tvrde da ima ukupno devet energetskih izvora i svi se nalaze raspoređeni u prečniku od tačno 33,3km od ovog imanja, na planini Tari.”

“Ljudi će na kraju uvideti da univerzum čini jedna dinamička energija, energija koja može da održava naše postojanje i reaguje na naša očekivanja. Videćemo i da smo dugo bili odvojeni od izvora te energije, da smo sami sebe sasekli i da smo se osećali slabo, nesigurno i kao da nam nešto nedostaje. Suočeni s tim nedostatkom, ljudi su uvek pokušavali da povećaju svoju ličnu energiju na jedini način na koji su znali: psihološkom krađom energije od drugih i nesvesnim takmičenjem koje postoji u osnovi svih ljudskih sukoba na svetu.” – reče navigator.

~ ~ ~

 Napomena editora:

Priča je miks mašte i fragmenata realnosti.

Podsvesno + Trenutno kada se spoje nastaje san.

San aktivira naš mozak i otvara vrata novim mogućnostima.

Novim stvarnostima…

~ ~ ~

Apartmani Mountain House Tara ~ kontakt: +381 66 9212118 i rezervacije:

Booking –  AIRBNB  –  Google